Libra

Postovani Nenade,

strasno mi je tesko da odavde nesto progovorim kroz ovo stisnuto grlo... Svo moje postovanje i naklonost.

Vasa porodica treba biti ponosna na Vas. Svaka poluosoba moze ovaj nas zivot prekratiti i pokusati da ga svede na nista. Ali iza svakoga od nas ostaje ono sto smo za nekoga uradili, pomogli, olaksali...i to je ono sto se promeniti ne moze.

Ja cu Vas pamtiti kao retko pristojnu osobu, blagu i gospodstvenu.

Nadam se da ce buduce generacije porodica onih koji su Vam namakli tu omcu na vrat patiti zbog njihovih nedela, pitajuci se "zasto...".

Neka Vam je laka zemlja, prijatelju.

http://www.youtube.com/watch?v=3CmZCmchDyI

...alkohol nije pravi kljuc danas za ova vrata. Ili mozda je jos rano...ili malo...

Prebirem protekli Oktobar po mislima...

Nakon par meseci par dana ponovo u Beogradu. Prolazim gradom. Pogled ka silueti s ledja... kao brz, iznenadan udarac u pleksus... Skamenjen. Olaksanje sledeceg trena, kad shvatim da nije Ona. Takav osecaj citavo vreme... da je tu, svaki tren da ce izroniti odnekud... Zavrsavam neophodno i idem kod mojih.

Ipak sam kolima resio. Fali mi taj osecaj, leva na volanu, desna na...  menjacu. Mir. A na rubu zivaca u stvari.

Treba mi ta samoca i krajolici koji prolaze mimo mene. Predeli koje volim. Kao i uvek krecem u nedoba. Kasnije no sto sam resio, tako da ce me uhvatiti noc. Tog dana se vreme promenilo. Kisa, magla...

Muzika izbija stakla da nadglasa misli.

Potrefio sam vreme u kom se zatvara saobracaj zbog radova na tunelu na prelazu iz Srbije u Crnu Goru.

Kafana kraj puta...mesto izgleda odlicno da se ubije tih par sati zatvorenog saobracaja. Brvnara. Jedna od onih koje vas greju i pre nego sto u njih udjete. Kasno popodne. Izlazim iz kola, protezem ukocene noge, (ispalo se iz forme) oko 400km je od Beograda.... Ostrina planinske klime kao talas me preklopi...

Ulazim...toplota koja me u casu ogrne. Neocekivana promena. Mirisi drveta, domace neke, fine hrane...

Biram sto u cosku, uz velike prozore, nasuprot meni u drugom kraju meraci glasno musko drustvo.

Konobar prilazi, nudi ono sto je danas kuvano, raduje me sve to kako skromno nabraja to sto ima...razmisljam sekund duze. Pasulj-rekoh.

Cujem nesto kao smeh za onim stolom, neki od mangupa dobaci..."Slobodno trazi grah, razumece konobar...."

E... pomislim, evo, kako se stvari desavaju...znam ovu pricu, kako pocinje i zavrsava... Jbg, mrak je vec na ocima.

U dve reci stavim marsbreupizdumaterinu....cujem kako stolice padaju od naglog ustajanja ekipe koje je resila nesto da bije...

Kuda? Kud' ste posli? Ljudina izlazi iz kuhinje siri ruke i staje uz mene...

Stojimo tako, a ja pomislim, e... tek sto se vratih u zemlju, kuku... vec evo ga sranje...  Ekipa podvija repova i odvlaci se nazad za svoj sto.

Uzivam u pasulju, salati od "paprike iz ulja"...nesto savrseno sa zacinima kojima dominira beli luk i domacem tamnom hlebu. Ljudina me nudi svim i svacim, vidim, nesto mu je bilo drago sto sam ih slao majci... Odbijam, zahvaljujem se na gostoprimstvu, valja krenuti.

Ispraca me, kaze mi da je radio u Svici, da mu u jednom trenu sve prekurcilo, pozeleo je divljinu, i dosao tu, kupio zemlju kraj Tare, kupio brvnaru, tu zivi i pravi hranu ljudima. Ne trebaju mi pare od ovoga posla kaze, imam primanja koja prevazilaze moje potrebe, gledam ljude koji prolaze i uzivam. Odavde niko ne izlazi prevaren. A jede se ono sto ima tog dana. Ribari love Mladice, ja ih i kupujem i  prodajem za 10 eura... Evo ovde ih pecem..." -Pokazuje mi improvizovani rostilj na debeloj kamenoj ploci ispod koje lozi vatru.

Pricamo.

Ipak moram poci...

Gromkim glasom zove zenu, kaze idi mu naberi nasih jabuka za put.... Odlazim i mislim...mislim...

Put nikad gori. Prva kisa posle leta u kanjonu Morace napravila je pogibeljnu klizavicu. Nocu dolazim u Podgoricu.

Ostao mi je onaj ukus paprike u ustima... Svracam na kamionsku pijacu u Podgorici, sve mrtvo, noc, samo poneko od trgovaca... Kupujem puna kola paprike, pomislim...ma nesto za ovih par dana moramo raditi...

Blizu ponoci dolazim kod roditelja...knedla u grlu nam  stoji, radost pomesana sa tugom sto sam daleko, sto cu opet natrag....sve to zajedno u isti cas...

Sledecih dana se gusterisem, po ceo dan na terasi okupanoj suncem. Mandarine tog casa ubrane u basti. Vece uz  vino do duboko u noc... zaboravivsi gde sam, obaveze, probleme...

Predlazem da od paprike pravimo salatu koju sam probao... Pecemo papriku i pricamo....satima...danima... Ispada da sam preterao, moracemo praviti i ajvar... kud sa tolikom salatom? Ne pada mi tesko, treba mi taj manuelni rad, umiruje me, taj nemir koji me razara iznutra.

Mama me posmatra, vidi da je samo pola mene tu...

-Sta je sa njom?

-Ne znam...

-Nisi se cuo? -

-Ne.

-Mogao si doci sa njom.-

Pogledah je ... pogledom kao da mi je rasparala utrobu.

-Kazem samo...rece- i slegnu ramenima

Proslo je zaista mnogo vremena od kada sam prvi put cuo da postoji alternativa Microsoftovim Windows-ima, ali mi je to sve izgledalo beskrajno komplikovano, menjati nesto sto sam navikao, a i da li je kompatibilno sa svim onim programima koje koristim u komunikaciji sa drugima...hiljadu pitanja koja su se otvarala, a ja nisam imao zivce da se upustam u avanturu prelaska na Linux.

Juce je casa prelivena, pojavila se ona zvezdica koja me je obavestila da kopija moga Win-a nije prosla autentifikaciju, i sve je pocelo da crkava... Udahnuo sam snazno, urlik se razlegao u meni, samo najosnovnije podatke bacih na USB i....

Spustih zavese na prozore. Nikada vise Windowsi.

Instalacija Linuxa koju sam u 3 minuta skinuo sa neta (verzija Ubuntu 11.04) je potrajala pola sata, predamnom se otvorio predivan program po svemu slican windowsima, samo besplatan, stabilan, bez virusa i daleko laksi za upotrebu. Svi programi od Firefoxa do Skype-a rade besprekorno. Sve radi od prvog trena, nikakvo jurenje drivera... i presretan sam...jer se osecam oslobodjenim ucene, kao spao sa udice koja te tera stalno na novo, na update, na antiviruse, na win95, 98, 2000, xp, nt, 7...sve sa pratecim service pack-ovima.... aman!

Evo se vec drugi dan se pitam kako je ovo moglo da mi se desi? Da budem deo gomile koja trpi, kako to drugacije nazvati nego sikaniranje, da placam za to a jos pride nemam svoj mir.

Sto se mene tice, Bile, nabijem Te na k....

P.S. http://www.imdb.com/title/tt0113627/

San, 28.08.2011

Srećemo se u restoranu u kojeg dolazi sa meni nepoznatom prijateljicom. Lepa....

Sedimo u zadnjem delu gradskog autobusa, okreće glavu od mene kada se priblizih da je poljubim, kaze -koleginica sa posla je upravo prosla ulicom...

Dolazimo u neki prostor, stan, ukusno uređeno potkrovlje...prilazimo jedno drugom, saginjem se i obuhvatam je rukama oko struka. Desni obraz prislanjam na nju, osetim onaj meki dodir... Duboko udišem miris njene kože, grudi, vrata... Traje to... bez ikakvog drugog dodira...samo je udišem.

Radujem joj se, u stvari. Tu radost nekako ne osećam u njoj...

I to me boli.

Budi me stravičan prasak groma koji je verovatno pogodio obližnju bolnicu, i pljusak koji se silinom oluje obrušio na moje prozore.

http://www.youtube.com/watch?v=DsGcwvUanFE

Nalazim je u bolnici, na odelenju za porodjaje. Stomak umereno veliki, ali je upravo termin za porodjaj. Pregledam je, opipavajuci stomak, moram malo vise da pritisnem, ali vodim racuna da je ne zaboli. Svestan sam da sam zadnji put nekoga poradjao davno, ali nemam poverenja da ce neko drugi to uraditi bolje. Plasim se u stvari da neko drugi vodi porodjaj.  Molim Boga da nesto ne krene naopako, u glavi prelistavam okrete i zahvate... Do samog porodjaja sam kraj nje i moram na tren izaci iz sale. Ne znam zasto. Vracam se odmah, ali porodjaj je vec zavrsen. Ona lezi na svom desnom boku, a beba na stolicu upravno, glavom okrenuta ka njoj. Obe mirne, tihe. Ja se vracam, osecam da mi je krivo sto je sam kraj prosao bez mene, ali sretan sto je sve u redu. Prilazim, saginjem se i ljubim bebu u kosicu, okrenuta je licem na drugu stranu i mirno drema. Ne pitam za pol, osecam da mi je nevazno to. A Ona, mirna, bez neke egzaltirane srece koju sam ocekivao. Mirna i stalozena. Kao da joj je to treci, a ne prvi porodjaj.

Taj njen mir, sigurnost, se provlaci kroz ceo san. Nesto sto zraci sigurnoscu, poverenjem...

Dize se i izlazi iz bolnice isti dan. Setamo.

Bliiiskost.

Ne pitam za oca / muza. Osecam da to visi negde u vazduhu, ali ne izgovaram. Setamo i pricamo, i priblizavamo se kuci u kojoj stanuje. Prolazimo pored parkinga na kom je par nekih besnih kola. Na jednom su otvorena vrata. Po nacinu na koji ih zalupi u prolazu, shvatam da su to njena kola. Zakljucujem da je imucna i dobro zivi. Iza ugla dokazimo do ulaza u kucu gde nas docekuju njen muz i cini mi se njegovi roditelji. Tu je i beba... Ja je gledam, to vise nije beba, vec kao devojcica, lepa... Gledam i kazem, "hej, pa ima vec zubice, koliko li je proslo vremena dok mojoj deci zubici nisu izrasli...". Rukujem se sa njenim muzem...jako prijatan, lep momak. Mladji je od nje, i poznat iz nekog show businesa, svi drugi ga znaju, ja ne.

Gledam ih kako su lep par. Srecan sam i nesrecan u isti cas.

Sve se previse brzo desava da bih mogao osetiti sta se u meni u stvari zbiva. Samo pretrpanost informacijama sa kojima ne znam sta cu, ali trudim se da drzim formu. Osecam da mi treba malo da se saberem, i cujem sebe.

On je srednje visine, svetao, lepo gradjen. Dobronameran . Pristojan. Osecam da bi i on imao nesto da pita, ali ne pita. Zahvalan sam mu na tome. Pita me odakle se znamo, Ona zausti u isti mah da kaze nesto, a ja odgovaram: "Jako dugo.". Njegovoj porodici me Ona bez mnogo reci predstavlja kao prijatelja koji je vodio trudnocu i porodjaj.

Docekujem vece sa njima, u njihovoj kuci. Iz kuce me ispraca Ona, kao da cemo se i sutra videti. Ja znam da necemo. Nesto bi mi rekla, nesto sto ni naceli nismo, a, ja osecam da bi to izazvalo lavinu u meni. Rastajemo se sa osmehom, njen je miran i prijateljski a moj kao fasada koja se drzi na paucini, osmeh od kojeg me bole me obrazi. Jedva cekam da okrenem glavu na drugu stranu i pustim emocijama na volju. Kaze mi da idem levo kako bih iz tamnog dvorista izasao na put. Ja naravno odmahujem rukom kao da hocu, a kada zatvori vrata udaram na desno. Hodam brzo, u glavi haos, treperim sav... dolazim do nekog siprazja, kraja puta... Nemam kud dalje.

Noc, rastali smo se odavno, a ja i dalje tumaram po dvoristu kako bih nasao izlaz sa njihovog imanja. Sramota me je sto sam jos uvek tu.

Budim se sav u znoju i sa bolom u grudima. Temperatura koju vucem od pre neki dan, Nju mi je u san ponovo donela...

Ceo život majstorski uspevam da ignorišem samog sebe. Pokretom ruke svučem na patos sve dileme i strmoglavim se u nešto što u trenu odredim kao svoj pravac.

Nestane iz vidokruga, ali je sve i dalje tu...niti raste, niti se smanjuje, samo mirno sedi u tebi i gleda te u oči.

I kao kad bosonog po onom primorskom, oštrom stenju hodaš... Kreneš i vuče te da stigneš, a svaki te pokret podseća na bol koji ne možeš ignorisati...

...i svaki te cilj podseti da si opet na startu, onom istom sa kojeg si nekoć tako inspirativno krenuo.

P.S. "Ostrov" (2006)

Sunce je izgleda rešilo da provali prozor, jutro bistro kao kristal, slika koja nešto optimistično utiskuje u mene kao špricem. Osećam toplotu na stopalima...dok se lenjo protežem po krevetu. Subota, dan odmora.

Kao i uvek, jedan utisak po automatizmu izaziva drugi, osećam u trenu sve moje potonule lađe kako po ko zna koji put udaraju u dno. Tresak koji me vadi iz blagosti ka kojoj se pustim. Zašto se tako jadno osećam, zašto, toliko često?  Okružen tuđom nevoljom i pomažući u tome nekako se osećam da sam im ravan, i tu me moje vlastite rane najmanje bole. Ili u njihovom društvu osetim da nisam sasvim na dnu, da ima još nešto ispod dna na kojem čučim i zato sa njima egzistiram u nekom harmoničnom simbiotskom odnosu. Gotovo svakoga dana se susretnem sa mladošću na koju je pao crni veo, mrtve osobe koje još uvek hodaju. Posmatram... Osećam neko duboko žaljenje i pitam se: "kako mogu?". Bodem ženu kojoj je konstatovan karcinom u odmakloj fazi, uzimam uzorak iz jetre...Ona me blago pogleda sa izrazom neverovatne zahvalnosti "jer je nije bolelo kao prošli put", a ja se borim u sebi sa mišlju kako je sve to što radim besmisleno, da bi bilo korisnije kada bih seo sa njom i pričao, držao za ruku... Pokušam da joj pogledom u trenu dobacim da je razumem, da shvatam sa čim se bori, da nekako proživljavam sve to njeno u sebi.

Ali to je neistina, ja samo kampujem u tuđoj nevolji, iz koje verovatno znam da mogu izaći kada ja to poželim i vratiti se u svoj život koji ne doživljavam svojim, ili bar životom. Iako sa punoćom osetim sav teret i jad osobe koja ga nosi. Ili mi se to samo takvim čini...

Da, sasvim sigurno, kada bi onaj Moravijin lik uneo tašnu, znam još jednog koji bi ostao da sedi.

Hachiko A Dog's Story[2009]